3.3.08

Zasto smo vaki

Kad sam bio klinac imao sam svog imaginarnog prijatelja. bio je to Luc Nebogaz Skywalker. Zajedno smo vježbali i praktikovali vještine džedaja. On se više bio zadao na one telekinetičke tako da je jednom srušio vazu sa police (mada su me posle ubjeđivali da je to bio zemljotres.). Ja sam se za to vrijeme više bavio etičkim moćima da na pr pobjedim protivnika osmjehom. Nisam bio fizički zajeban pa sam moro il tako il da se borim telekinetikom a to je malo ofirno a i neradi uvjek (nije uvjek zemljotres).
Danas kažu da je normalno imati imaginarne prijatelje dok si klinac. Isto tako je normalno tripovati da ćeš ako imaš pravu yugioh kartu moći da savladaš svaku budalu koja se natakari na tebe.
Puno je vremena prošlo od tad kad sam vježbao sa mladim Lucom Nebogazom. Naučio sam još par pametnih muvz od na pr Njegoša da je hrabrost branit druge od sebe a čojstvo druge od sebe.
Onda od Paul Muadiba da se pri napadu neprijatelja treba poviti kao travka i tek na kraju pokazati trnje.
Biti džedaj neznači namarat naj zajebanijeg u selu niti znači spasit svaku šmizlu koja uvjek zbog nečeg cmizdri. Obično se divimo onima koji su ogromni i u čijoj sjeni možeš popiti dajkiri a da te sunce ne okrzne. Oni koji u prvom dijelu filma nose balvan a u drugom super tešku tandžaru s kojom prevrću tenkove kao palačinke.  Sirova snaga i mozak na dvije ćize speeda.
I bi tako dugo vremena. Balvandžije idalje nosaju balvan na početku filma a na kraju ostavljaju krvavu livadu. Speed im je isprao smisao i sad su glupi ko trafo stanica i jednako tako veliki.

Ja sam svoje džedajske moći razvio u drugom pravcu,  Uvježbao sam da čeprkam po sivoj masi raznih umova, Da im ubacim zrnce pjeska kao što se školjki ubaci pjesak da je žulja i da je žulja toliko dok ne napravi biser. Moja zrna pijeska su pitanja. Kad ih ubacim najčešće počinje bolan i tegoban proces rađanja prve vlastite misli.  Zrno pijeska u početku jako žulja. Odgovor se traži na televiziji, na radiju u novinama. Odgovor se zatim traži u knjigama, nekad se i nadje al idalje žulja zrno pijeska. Zrno pitanja. Da li je baš sve tako. Vremenom pitanja postanu smisao života. Onaj prvobitni bol sa početka vremenom isčezne. Borba s rebusom traje i traje, biser je sve veći i veći. Još malo pa će školjka zinuti i pokazati svjetu svoj kockasti biser.

A zašto kockast.

Ima jedan vic koj kaže "šta je to ogromno drveno crno ima bijele tipke i tri noge i visi sa plafona
Ima samo jedan pravi odgovor. Klavir.
Normalno a zašto je klavir na plafonu.
A što tebe boli neka stvar što je moj biser kockast i što držim klavir na plafonu. To je moj biser i moj klavir mogu da ga držim i u kadi ako hoću."

I evo na kraju zrno pijeska za vas da ima šta da vas žulja od danas pa nadalje i u buduće.

Da li ste zapravo sretni?

Najbolje od najboljeg